"Животињске приче"

У давна времена, човек је живео у блиском контакту са животињама, неке је припитомљавао, друге је ловио, или су ловили њега. Стога је разумљиво да се животиње појављују и у најстаријим причама које познајемо. У многим поучним наративима који су преживели до данас, животиње имају људске особине. Ове приче називамо баснама.
Биле су познате још у старом Египту и Индији, а у Европи су се шириле углавном под утицајем античке Грчке. Езоп, најпознатији приповедач свих времена, наводно је живео у Грчкој у петом веку пре нове ере. Прича се да је био из Фризије, да је био роб, да је имао грбу, говорну ману и да је погубљен у Делфима због богохуљења. Иако нема поузданих доказа да је он заиста живео, приписује му се мноштво различитих басни које су опстале 2500 година у усменој традицији. Басне су доживеле онолико штампаних издања као мало која друга књига.
Езопове басне су обично кратке и духовите, једноставним језиком изражавају поучне мисли из свакодневног живота. Свакој басни додаје се сажето учење или морал. Иронијом и израженом доктрином указују на грешке људи. Езоп је опонашао индијске и грчке басне. Никада нам се није чинило необичним да животиње из басне говоре људским језиком, па бисмо их у извесном смислу могли сматрати претечом стрипова и цртаних филмова. У доба просветитељства, басне су постале популарани књижевни жанр којим су аутори желели да уче и образују читаоце.