18. ЈОАКИМФЕСТ / ШТО НА ПОДУ СПАВАШ

По истоименом роману Дарка Цвијетића

ШТО НА ПОДУ СПАВАШ

Режија: Кокан Младеновић

Продукција: Српско народно позориште, Нови Сад, Драмско казалиште „Гавела“, Загреб, Народно позориште Сарајево, МЕСС, Сарајево / Србија / Хрватска / Босна и Херцеговина

Играју:

Дарко Цвијетић

Александра Плескоњић

Мерима Лепић Реџеповић

Тена Немет Бранков

Саша Крмпотић

Свен Шестак

Игор Павловић

Маја Изетбеговић

Алдин Омеровић

Иван Грчић

Дарко Радојевић

Никола Баће

Стеван Узелац

Реч редитеља

Дарко Цвијетић је песник који, попут Марине Абрамовић у Balkan baroque, седи затрпан костима невиних жртава југословенских ратова. Даје им глас и смисао, наду да нису узалуд постојали и да њихово страдање, будемо ли знали да читамо Даркове књиге, није било узалудно, и да ћемо након свега схватити да су народи на овим просторима до те мере повезани и преплетени да је немогуће нанети зло другоме, а да истовремено не нанесте зло и себи.

За нас који још дубоко верујемо у идеју Југославије, његова литература представља меру људскости, поштења и праштања. Даркове речи успевају да одшкрину варљиви трачак наде да ће, једном, на овим просторима људи победити народе, без обзира колико се ти народи дубоко закопавају у фалсификате сопствених новијих историја.

У овој представи Дарка Цвијетића игра сам Дарко Цвијетић, постајући истовремено и субјект и објект сопствене приче. Он ће морати да, попут Орфеја, сиђе у сопствени хад и суочи се са својим мртвим и живим ликовима, са сопственим сећањима и непреболима. Лик Дарка Цвијетића ће још једном проћи кроз трауматична искуства писца Дарка Цвијетића, да би, жртвујући себе, нама понудио наду. На том путу ће његови ликови креирати писца, барем онолико колико он креира њих. Дванаесторо одличних глумаца из „Гавеле“, Српског народног позоришта и сарајевског Народног позоришта су, учествујући у креирању сваког сегмента представе, показали спремност да се ухвате у коштац с колективном траумом наших простора, творећи истовремено атмосферу заједништва и блискости која, сама по себи, испуњава циљ наше представе – преиспитивање наших могућности да после свега створимо заједнички живот, а не суживот, како то политичари воле да кажу.

Кокан Младеновић