18. ЈОАКИМФЕСТ / ХАСАНАГИНИЦА

Љубомир Симовић

ХАСАНАГИНИЦА

Режија: Душан Тузланчић

Продукција: Градско позориште „Семберија“, Бијељина и Народно позориште Републике Српске, Бања Лука / Република Српска – Босна и Херцеговина

Играју:

Милан Ковачевић

Бојана Милановић

Соња Дамјановић

Михаило Максимовић

Љиљана Чекић

Горан Јокић

Ненад Благојевић

Душан Ранковић

Огњен Копуз

Иван Петровић

Ријеч редитеља

Одувијек сам размишљао о томе како би то изгледало кад би сликари или музичари, у каталозима својих изложби или концерата, писали о томе шта су хтјели да кажу, или на шта треба да обратимо пажњу, или нам, као случајно, послали кључ за читање њихових дјела. А ми у позоришту одгајамо тај институт, и то здушно, деценијама.

Свако ко буде држао овај програм у рукама два сата ће гледати (или барем почети да гледа) дјело о којем је објављено преко хиљаду триста библиографских јединица, драматизацију која у овој сезони доживљава пола вијека, драмско дјело које су на нашем језику преко педесет пута режирали велики редитељи и играли највећи глумци. На сву ту плејаду великог и лијепог око Хасанагинице, ја сам имао срећу и да окупим тим збиља великих сарадника. Очекивано генијална Мара и студиозни Зденко, чије свјетло постаје пуноправни и снажни дио седимента Марине идеје. Марина и Јаца костимом сликају неки свијет, неког краја који личи на Медитеран, и износе Хасанагиницу тамо гдје јој је и мјесто, изнад и изван нас и наших вјера, нација и држава. Грекса ослобађа покрет свих вишака и млатарања, прати идеју чисте композиције графике сваког кадра. Рацо спаја партитуре Лала, Сембераца, Шумадинаца и Крајишника у хор и тражи мелодију неког ијекавског свијета и екавског предлошка. Влатко? Па шта очекивати од маестра у позоришном ангажману, који притом има стрица, оца, мајку и брата који су живот даривали позоришту. У раду се неријетко и повлачи, не дâ музици да буде испред глумаца. Глумци? Од срца желим сваком редитељу да му у свакој представи глумци оволико воле сваки пишчев зарез, да дођу на прву пробу толико припремљени, а да затим два мјесеца напредују из дана у дан и увијек кажу да може још боље...

А ја? У свe сам додао само прстохват поштовања, зачина за који ми се чини да је помало заборављен у нашем Позоришту. Поштовања које све више постаје чин храбрости и модерности у овом умјетничком вијеку. Поштовањa према писцу, поштовање према сваком лику којег је писац написао, поштовањa према сваком глумцу и сваком члану ауторског тима.

Свој посао сам замислио тако да свима њима створим услове да на путу ка договореном циљу покажу најбољег себе. Јер сви су учесници у овој представи одлични.

За све што не вама не изгледа тако, искључиво мени гријех на душу.              

Душан Тузланчић