13. ЈОАКИМОВИ ДАНИ | УСПОМЕНЕ НА „ЦРВЕНУ ЗАСТАВУ“

УЛОГЕ:
ДОКТОР  НИКОЛИЋ   Чедомир Штајн
ВЕСНА МАРКОВИЋ   Исидора Рајковић
ЈОВАН ПЕТРОВИЋ   Миодраг Пејковић
ЗОРКА   Марина Перић Стојановић
ЧЕДА ШТАЈН ГЛУМАЦ   Никола Милојевић
ЈОВАНА ГЛУМИЦА  Милица Мајсторовић
МАЈА ИНСПИЦИЈЕНТ  Надежда Јаковљевић
СТОЈАДИН   Драган Стокић
ВЛАХОВИЋ   Богдан Милојевић
ПОЛИЦАЈАЦ, ГЛУМАЦ   Аврам Цветковић

„Писац Милован Мрачевић је превасходно историчар који драмски обликује своја истраживања. У случају Успомена на „Црвену заставу“ он свесно отвара своје историјски прецизно дело интерпретацији и читању које умногоме зависи од сећања. Наравно, зависно од годишта учесника али и посматрача, та сећања су изворна или секундарна, препричана, анегдотална, и надасве непоуздана. Као таква, она парадоксално доводе у питање историјске чињенице и намећу закључке о нашој, не тако давној прошлости, засноване на схватању наше садашњости. А та садашњост је превасходно обојена егзистенцијалним страховима од којих, барем у овој представи, нудимо уточиште у варљивој удобности носталгије“.
Александар Лукач

„Да ли је могуће живети од прошлости или се једног дана вратити у њу. Слатки заборав који нам не да мира и који сматрамо једином нашом судбином. Из дана данашњих, дементни бивши директор који пролази кроз психијатриЈски третман, доживљава интензиван и испланиран третман повратка у осамдесете године прошлог века. Сјајне године када је у Југославији цветала аутомобилска индустрија у Заводима "Црвена застава" у Крагујевцу који се високо котирао у светским размерама.
Имагинарни свет је у потпуности реалистичан. Из прошлости искрсавају дани комунизма, слободе и већих плата. Сви се сећају пројекта ЈУГО АМЕРИКА. Најславнијег српског бренда у бившој отаџбини. Како сада све то изгледа, после рата и распада Југославије. Рекли бисмо исто. Подједнако оптимистично и сјајно.
Писац овог комада, Милован Мрачевић, изборио се са духовима прошлости и улио много наде да све бивше муке и проблеме оставимо заувек, гајећи наду да сутрашњица припада свима. Сећање које нас обавезује али и даје ветар у леђа“.
Марија Солдатовић