Изложба „Крст као савремени симбол“, Мионе Марте Марковић

Крст и раскршћа Мионе Марте Марковић Потенцијално без ограничења у својим исходиштима, оштро супротстављен егзактности природних, физичких процеса на којима, парадоксално, мора да почива, опажајни процес поставља посматрача пред најтеже питање сваке замисливе семиотике уопште: када, под којим условима, у ком контексту, форма неке супстанције попут „учено бојене површи“; [1] захтева да буде примарно опажена као реалност, одн. форма те супстанције саме, а када као план израза неког значења (модалитети опажања α и β у Ековој семиотици, [2])? У дилемама карактеристичним за рани период савремене апстракције (уп. [3]) ово питање мора да је раздирало све који су се нашли на путу од савлађивања вештине апстраховања природне форме ка чистој геометријској апстракцији и коначном исходишту у Маљевичевој не-објективности. Не чуди онда што значај овог проблема сугерише, сасвим природно, његово испитивање у домену симбола преоптерећених културно-историјским значењем, као што је крст: само такве форме, када постану симболи, могу да подрже беспрегледну референцијалну и значењску ширину коју им њихов историјски контекст намеће. Игра боје и троугла, круга и квадрата, с једне стране, можда обезбеђује ширину неопходну за естетичко и епистемичко испитивање реда и равнотеже [4], док с друге стране свака апстракција крста у оквирима наше цивилизације намеће претходну дубоку деконструкцију и реконструкцију тог универзалног симбола. „Црни крст“; из 1927 јесте ехо „Црног квадрата“, из 1915, и верујем да је редослед важан, да је велики мајстор знао да се прво мора ослободити [5] значења лакше форме квадрата пре него што ће покушати да ослободи тежу, оптерећенију форму крста. 

Улаз слободан.