Изложба – Јавни простор, Слободан Стошић

Глас: Доле гледај.

Први глас: Службено лице, оно које је скоро свако, улази у јавни простор.

Глас: То је привремена локација.

Трећи глас: Привремено измештено.

Службено лице: Ко је открио слику, ко је склонио завесу која је сакривала слику? Нећу то да гледам, ајд што је слика, него што су на њој комунисти.

Први глас: Немојте мене, нисам сад у ситуацији говорити.

Глас из позадине: Окачимо крститеља. Песника за децу.

Први глас: Ми смо дошли да продамо употребну дозволу, нисмо ту због завесе.

Глас из позадине: Да издамо, не да продамо.

Други глас: Око подупирача, иза послушности, гласови који добацују, напрежу се.

Новинарка: Дозвола, мислим, шта је то уопште? У овом јавном простору? Жица у кутији за ципеле. Ко је то дозволио?

Глас: Није то жица, то је слика жице, али не слика као слика, него штампа, али на платну. То је застава. Тиме су нам руке везивали.

Трећи глас: Није се десило.

Други глас: Ходалица, бехатон плоче, у једној је телефон?

Први глас: Службено лице, које је службену радњу предузело.

Глас: …замолио да се не снима.

Новинарка: Да ли је то фотографија неког дела? Неке инсталације? Или колаж или – јел ово придржава или припада?

Службено лице: Сачувај ме боже. Има ли овде пејзажа неког?

Сви у глас: Мала злодела која чине једно дело.

Први глас: У кутку дисциплине.

Новинарка: Јавни простор се често конструише око ритуализованих слика бола, насиља, срама…

Глас из позадине: И сладоледа.

Сви у глас: Манифесто. Након пада великих царстава појавиле су се нове владе које су себе схватале веома озбиљно. Живот је постао тежак за револуционаре. Међутим, сладолед се продавао и уживао као да се ништа није променило.

Новинарка: Као Лугар. Новинари који су дошли да сниме оптуженог за ратне злочине, кад су питали где се крије, били су затечени кад су добили одговор да продаје сладолед у центру главног града… Крагујевца.

Први глас: Лугар, чувар шуме, шумар?

Новинарка: Не, Лугар, продавац сладоледа, прво ратни злочинац па потом продавац сладоледа. Лугар, логор, Лугар, Сиви Вукови, Босански Шамац. Испод три метра смећа, на некадашњој шљунчари на обали Саве, гробница.

Сви у глас: Цитат. Вероватно је шума зарад јама посечена.

Службено лице: Можда је и зарад зграда. Не видим од дрвета зграде. Не видим завесу од слике.

Глас: Не видим сладолед од хладњаче.

Новинарка: Убити људе из чиста мира.

Службено лице: Јединствена прилика да ме отац и мајка виде.

Глас из позадине: ’никад поново’

Трећи глас: ’никад поново нама’

Други глас: Не занима ме ако ћемо у историју ући као варвари.

Службено лице: Браво.

Други глас: Нисам то ја рекао већ онај Румун.

Трећи глас: Ми нисмо геноцидан народ.

Глас: Нижа подлост.

Глас из позадине: Не разумем, каква сад шума.

Службено лице: Поделимо све на своје и његово?

Први глас: Отерајмо неспособне странце.

Сви у глас: Тишина у кућама које пљачкате.

Службено лице: Господо, полако лепо до аутобуса, своје ствари полако, немојте журит, има времена.

Новинарка: Само једно кратко питање, доле сте све оставили?

Глас: Све. Новинарка: Шта је то све Глас: Све, живот, све, све.

Слободан Стошић (1989) је фиктивни уметник. Бави се савременом уметношћу, с обзиром да она може бити било шта. Добитник награде Димитрије Башичевић Мангелос за 2012. годину. Био је члан уметничке групе Лед Арт и члан Групе за концептуалну политику. Излагао на више самосталних и групних изложби у земљи и иностранству. Умро у Србији, живи у иноземству.